Nenad Milosavljević ”Ovo je metal podcast”

Nenad Milosavljević je široj javnosti poznat kao jedan od ljudi sa sajta i podkasta NJUZ, i kao neko ko usko sarađuje sa Zoranom Kesićem u njegovoj emisji 24 minuta, te kao neko ko se najviše bavi političkom situacijom u zemlji na satiričan način, ali zapravo priča o Nenadu je sasvim drugačija. On je poreklom iz jednog malog mesta u Srbiji, odrastao je početkom devedesetih uz heavy metal muziku i bendove koji su tada bili aktuelni i jedan je od pretstavnika metala u medijma danas (bar što se tiče Internet i podcast scene). Često se u raznim emisijama i podcastima pojavljuje u raznim metal majicama od Carcass-a do Tool-a. Bilo je jako zanimljivo sa Nenadom razgovarati i razmeniti informacije o njegovom životu i kako je počeo da sluša heavy metal muziku.

Kada si počeo da slušaš heavy metal?

Uh, bilo je to dosta davno, početkom devedesetih. U početku je to bilo uglavnom nešto domaće, tipa slušaš Bajagu, Riblju Čorbu, otkrivaš te domaće bendove i sve je to kul, ali sve vreme sam imao osećaj da mi je nešto dodatno falilo…

Prvu stvar koja je bila najpribližnija metalu u tom periodu koju sam čuo je bila je „You Could be Mine“ of Guns-a, jer je tad bio jako popularan film Terminator. I u tom trenutku sam bio u fazonu “kako je ovo dobro!”, ali paradoks je bio u tome što kasnije uopšte nisam nastavio da slušam Gunse, već to mi je bio neki trigger da počnem da se zanimam metal muziku.

Naravno, u tom periodu otkriješ Metallicu, pa ide Slayer, Sepultura, Pantera i sva klasika iz perioda devedesetih. Ali, to je bilo to, to je bio zvuk jkoji sam tražio. Nešto od toga mi je bilo čak i previše da svarim u tom trenutku, ali to je bilo generalno ono što mi je “leglo” iz prve. Nakon toga zaboraviš Riblju Čorbu i Bajagu i sve što te je u prvi mah zainteresovalo za gitarsku muziku.

Cele devedesete su bile super za metal muziku generalno gledano, jer se svašta dešavalo. Bilo je tu dosta novog Nu metala i Grungea, svašta pojavljivalo. Grunge je kod mene odigrao dosta bitnu ulogu oko formiranja celog muzičkog ukusa. Sve te bendove, preko kojih sam počeo da se interesujem za rock i metal, i danas jako volim i cenim. I naravno kada počneš da ulaziš u sve to, kasnije nikad ne možeš da prestaneš da otkivaš nove bendove i žanrove. I danas se dešava mnogo toga, samo je problem da ispratiti sve.

Svi smo u tom periodu bili pod uticajem određenih TV ili radio emisija. Da li je bila neka emisija koja te je posebno inspirsala da otkiješ neke bendove koje ćeš kasnije zavoleti?

Nisi ti u tom periodu imao neke posebne kanale preko kojih si mogao da se informišeš kao danas. Zavisio si od televizijskog ili radio programa. Radio Beograd i Dvestadvojka su bili neizostavni i preko kojih si mogao da čuješ gomilu dobre muzike i gomilu dobrih bendova, a opet si imao i strane kanale poput nemačkog satelitskog programa i recimo kanala VIVA 2, koja je tada furala malo taj alternativniji zvuk. Imali smo MTV i kultni Headbangers Ball i naravno sve što ide uz to. Od domaćih TvV kanala tu je bio Treći Kanal, koji je imao emisju ako se dobro sećam koja se zvala Svom snagom, čini mi se da je išla četvrtom uveče.

I dan danas imam fetiš na te bendove koje sam tad čuo na radiju ili video na televiziji. Imao sam jednu video kasetu na koju sam snimio neku od tih emisija i tačno danas još uvek znam da nabrojim šta je bilo na toj kaseti, Body Count, Gorefest, Stuck Mojo itd. Tačno to je bilo popularno u tom periodu, ali i danas naređam te pesme na Deezeru, bukvalno istim tim redosledom, pa me vrate u taj neki period.

Sve u svemu, definitvno si morao u tom trenutku da se osloniš na radio i televiziju i naravno svi smo tad razmenjivali kasete, presnimavali pesme, albume i bukvalno je bila baš potraga za muzikom. E, sad, možda je to malo nostalgično, ali ta muzika ti je bila utoliko gotivnija verovatno jer si morao da se cimaš da dođeš do nje, postojao je taj efekat koji iz ove perspektive deluje malo čudno.

Gde si kupovao i nabavljao tada prve kasete?

Ja sam rodom iz jednog malog mesta po imenu Brus, a najbliži veći grad nam je Kruševac. U Kruševcu su postojali neki music shopovi, e sad, danas kad kažeš Music Shop, to podrazumeva da odeš i da kupiš neke originalne diskove, ali tad je to bilo totalno drugačije, regularno je bilo da su se u tim prodavnicama prodavale bugarske kopije na kasetama, to je bilo normalno.

Dakle, postojao je u Kruševcu jedan music shop koji je imao solidnu ponudu metal muzike koju sam tad našao, gde si svašta mogao da iskopaš, recimo Coal Chamber čim izađe, bio je tu, što je bilo bas retko u tom periodu. Isto tako se dešavalo da ako neko negde ode kod rodbine, recimo do Niša, Novog Sada ili Beograda, otud donese gomilu novih kaseta i muzike. Kada sam sepreselio u Beograd zbog studija, tu je već bila drugačija situacija, imao si berzu ispred SKC-a i sve one prodavnice diskova i kaseta, tako da je već bilo mnogo više opcija da nabaviš muziku.

Tada nije baš bilo mnogo ljudi koji su slušali ovakvu vrstu muzike, verujem da ih je u malom mestu poput Brusa bilo desetak…

Pa da, verujem da si tada ljude koji su slušali ovakvu vrstu muzike mogao da nabrojiš na prste dve ruke, ok, možda i preterujem, bilo ih je malo više, ali to je to. Zanimljivo je to da, kad sam kao sasvim mali, izlazio u grad sa ujakom i majkom, sećam se da postojao jedan duh urbanog mesta, što je donekle i razumljivo jer je tada u Brusu živeo mnogo veći broj ljudi. Danas je to mesto nažalost dovedeno do praga izumiranja.

Dakle, tada si u gradu imao 3 ili 4 punk benda, ugavnom punk i rock se tada svirao, i imao si taj osećaj urbanosti početkom devedesetih, možda čak i više nego danas, što je možda malo paradoksalno. Iako je baš malo mesto u pitanju, postojala je grupa ljudi koja je volela takvu muziku i odrastala uz nju. Nekako si tačno mogao da pratiš u školi po generacijama koliko ima metalaca i punkera i ljudi koji su u nekom alternativnom fazonu, a starije smo gledali kao neke uzore, pogotovo ako sviraju u nekom bendu.

Ali, da to je bilo manje više to: nekih 20 do 30 ljudi kad se skupi na ceo grad. I onda je postojao taj momenat, koji je meni u isto vreme bio i frustrirajući i zabavan, da te okolina gleda kao da si pao sa Marsa. To je sociološka zakonitost, ništa neuobičajenom, ako se malo izdvajaš iz sredine, ta sredina teži da te vrati u kalupe iz kojih iskačeš.

Tako da se nije gledalo baš blagonaklono ako nosiš Morbid Angel majicu u Brusu u tom trenutku, a pritom im izbijaš atribute iz ruku da si totlani propalitet jer si recimo istovremeno dobar učenik u školi i onda jedino mogu da ti nešto prebace za tu majicu i dugu kosu. Naravno, nije bilo tu bog zna kakvih neprijatnosti, možda nekih prepucavanja sa dizelašima koji su tada bili aktivni, ali ništa posebno.

Kakav ti je bio osećaj kada si bio na prvom velikom koncertu u životu? Recimo meni je to bio KISS i Moonspell (ali sam zapravo bio na tom koncertu samo zbog Moonspella) i bilo je zaista fantastično.

Mislim da je to bio upravo Biohazard i Pro-Pain koji su došli u paketu i koji su tada bili jako popularni. To je meni bilo svoto dvojstvo hard cora devedesetih, mada je to verovatno bila više moja percepcija muzike iz tog perioda nego realno stanje stvari. Imao si ti i mnoge druge bendove iz tog perioda koji su bili jako aktivni, kao što su Madball, Agnostic Front i mnogi drugi, ali nekako sam ja najviše zavolepo Biohazard i Pro-Pain.

To je bio baš doživljaj kada gledaš bendove u punoj snazi i popularnosti, to je enrgija koja pumpa na sve strane, ludilo u publici. Jedino što je bilo pre toga od stranih bendova u Beogradu bio je The Prodigy, za to sam već bio suviše mlad. Kasnije sam čitao u novinama da su svojevremeno nastupali At the Gates i Napalm Death u Beogradu u SKC-u i zvučalo mi je potpuno neverovatno da su takvi bendovi u tom periodu nastupali kod nas.

Kada si došao u Beograd to mora da je bio veliki kulturni šok za tebe?

Sigurno si pratio tada i našu scenu da li su ti neki bendovi ostali u posebnom sećanju iz tog perioda?

Što se tiče devedesetih, prvo što mi tada pada na pamet su Dead Ideas i Svarog. Dead Ideas je furao taj svoj mračni HC i bii su odlični, a Svarog mi je tada baš bio fenomen, jer su svirali stil koji se tek tad i u Americi formirao. Oni su u tom momentu stvarno ispratili šta se dešavalo na sceni. U godinama nakon toga pojavio se Overdrive iz Zrenjanina, Alcatraz iz Kosjerića i mnogo drugih zanimljivih bendova.

Tokom 2000-tih mi je posebno zapala za oko Alogija, koja je bila izuzetno popularna, pa sam preko Alogije saznao i za Psychoparadox, raniji projekat braće Branković. Ispratio sam u tom periodu maltene sve što se slušalo i bilo aktuelno, od Abonosa preko Tibije do Concecration-a. Consecration su mi zanimljivi jer su prošli kroz čitav niz stilova i do danas nisu prestali da eksperimentišu. Koncerti su tada bili jako posećeni, uglavnom je sviralpo po više bendova za veče i sale bi uglavnom bile pune. Bilo je i tu nekih bendova koji se nažalost nisu zadržali na sceni, a bili su kvalitetni, kao što je Rapid Force-a. Takođe, nedavno sam se ponovo vratio na kragujevački Introitus i, koliko znam, oni su prvi naš black metal bend koji je nešto ozbiljnije počeo da radi na insotranom planu, ali su nažalost takođe prestali da rade.

U tom periodu od 2000-2010 bilo je mnogo najrazličitijih bendova i stilova, ali je postojala i infratsruktura koja je mogla da isprati sve te bendove, postojala je organizacija koncerata, mediji i slično. Nakon toga kreće propadanje.

Nenade, ti si dobrim delom javna ličnost s obzirom u emisijama u kojima se pojavljuješ i kakve stvari radiš, a opet dolaziš iz metal voda, kako to sve utiče na tebe i da li ti kući žena ne da da slušaš metal?

Ona je mene prihvatila onakvog kakav jesam, feleričan. Ja na društvenim mrežama često pričam o muzici, sa par kolega entuzijasta održavam i blog o muzici i generalno mi je baš zanimljivo koliko muzike ima danas i šta se može sve može otkriti i čuti.

Dobro, ja sam morao da ošišam kosu jer je vremenom počela da proređuje, ali i dalje volim da obučem neku dobru metal majicu i da se u njoj pojavim u nekoj od emisija. Volim da kupujem majice i da na taj način da podržavam bendove, jer nisam diskofil u smislu da skupljam diskove i ploče, više koristim streaming servise, ali zato kupujem majice

Sa suprugom nemam problema kada je u pitanju muzika koju slušam, ali kad su u pitanju majice, ona je u fazonu “Ja stvarno ne znam gde ću više ovo da stavljam, imaš više odece od mene!”

Što se tiče podkasta, mislim da je prva majica koju sam obukao u Podcastu Njuza bila majica Toola na početku emitovanja serijala i tu je bilo prilično reakcija u komentarima. Izgleda da ljudi vole Tool. Ti si komentarisao recimo Carcass, ali nosio sam i neke bendove koje volim, a koji kod nas nažalost nemaju mnogo publike, kao što je recimo Astronoid. Rekao bih da je to sa majicama neki fetiš koji mi je ostao iz perioda odrastanja, jer mislim da je bitno da uvek zadržiš neki deo tog detinjeg loženja na nešto. To je zdravo. Meni je danas jako inspirativno kada vidim da ljudi i dalje istražuju granice u muzici, kad vidim da se bend baš potrudio oko diska, ploče ili majice. Nigde ne cvetaju ruže danas, posebno ne u metalu, i utoliko je dragocenije kada kad vidiš da se neko baš cima oko tih stvari i najmanje što mogu da uradim je da kupim bar majicu i tako podržim taj trud.

Intervju: Marko Miranović, decembar 2021

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s